Likeri su jedna od kategorija alkoholnih pića najtežih za definisanje.
Pojava aromatizovanih ili infuziranih žestokih pića još više je zamaglila ove granice. Odlučujući faktor da nešto pripada kategoriji likera je da sadrži značajan dodatak šećera.
Ključne podkategorije likera uključuju: anis, krem, jaje, voće, bilje i začini, orasi, čokoladu, kafu i viski.
Reč liker potiče od latinske reči "liquefacere", što znači topiti ili rastvoriti. Ovo je vrlo rano upućivanje na praksu aromatiziranja žestokih pića raznim organskim agensima.
Smatra se da su prvi likeri bili lekoviti. Manastiri širom sveta razvili su sopstvene lekove za razne bolesti napravljene od baznog alkohola pojačanog bilo kojim ekstraktom bilja ili voća koji su bili dostupni u tom trenutku. Široko rasprostranjena međunarodna trgovina u 16. veku revolucionirala je svet likera kada su novi sastojci i začini postali dostupni u Evropi.
Likeri dobijaju svoj ukus iz ekstrahovane esencije svojih sastojaka. Ovo se zatim dodaje željenom osnovnom alkoholu (koji je obično, ali ne uvek, neutralan), zajedno sa šećerom, bojom i vodom. Likeri obično sadrže između 15 i 55 posto alkohola.
Postoje četiri glavne metode koje se koriste za ekstrakciju esencije iz željenih aroma: maceracija, infuzija, destilacija i perkolacija. Neki od složenijih likera mogu koristiti više od jedne metode ekstrakcije jer su određeni agensi bolje prilagođeni različitim procesima.
Maceracija se odnosi na proces natapanja nagnječenog ili ceđenog agensa ukusa u alkohol ili vodu da bi se izvukla njegova esencija. Infuzija uključuje isti proces, samo što se sastojci zagrevaju.
Destilacija je reduktivni proces koji se koristi za stvaranje koncentrata arome od maceriranih aroma. (To jest, proces maceracije ide korak dalje, u kome se suština svodi na visokokoncentrovanu tečnost.)
Najdelikatniji metod ekstrakcije ukusa je perkolacija, poznata i kao destilacija parom. Voda ili alkohol se mogu kuvati na pari ili kapati kroz aromu, koja deluje kao filter i daje svoju esenciju pari ili tečnosti.